КАПЕЛА СЕРВИЈСКИ

8. новембра 2016.

Под именом Сервијски живела је у Новом Саду цинцарска породица која је основала један од најранијих наших стипендијских фондова из чијих средстава је ишколовано много познатих чланова српске интелигенције. Преци Сервијских били су Ђурковићи, а често су се писали и Ђорђевићи. Браћа Аксентије и Манојло помињу се већ 1751. године као богати трговци, а тек 1774. године, после смрти Аксентија, спомиње се његов син Марко, као угледни члан магистрата. Марко је наследио велики иметак свог оца и још га повећао куповином Турске Кањиже (данашњи Нови Кнежевац), те племићке титуле. Године 1793. дао је у Новом Кнежевцу саградити један од најлепших двораца у Војводини. О Марковој личности и великој жељи да помаже што више образовању свога народа говори његов тестамент из 1792. године којим је установио стипендијску задужбину за школовање младежи. Био је међу првим оснивачима стипендијске задужбине код Срба и грчких Цинцара. Тешко болестан Марко Сервијски је 28. септембра 1793. године пред изасланицима магистрата правио допуну свом тестаменту чиме је најпре признао свој тестамент, а онда учинио и друге легате. Марко Сервијски је умро 6. јануара 1794. године у Новом Саду, а сахрањен је у порти православне цркве у Новом Кнежевцу, одакле је пренет касније у породичну капелу на гробљу.

Марко је имао сина Ђорђа који је као завет и обавезу према своме оцу наставио стипендијску задужбину „Stipendarius Servijskianus” и по томе су га назвали „српским меценом”. Из стипендијске задужбине Сервијских школовала су се позната имена наше српске интелигенције. Један од познатих корисника био је и песник Лукијан Мушицки, који је у знак захвалности 31. јула 1820. године спевао оду посвећену Марку Сервијском. Вук Стефановић Караџић је тражио, преко Павла Шафарика, стипендију за свог сина Саву, али му је овај писмено одговорио да ће говорити са Сервијским, „али слабо се нечему надати, јер је навала велика”.

На двору Сервијских боравила су многа позната имена из културног и јавног живота – сликари Георгије Поповић и Никола Алексић, који су осликали православну цркву у Новом Кнежевцу, затим песник Јован Јовановић Змај, који је и рођен у „малој кући Сервијских” у Новом Саду 1833. године.

Капела Сервијски у југоисточном делу православног гробља у Новом Кнежевцу подигнута је средствима Задужбине Сервијских, осамдесетих година XIX века у стилу еклектике, са доминантним елементима неоготике. Грађена је од чврстог материјала камена и опеке. Правоугаоне је основе са високим постаментом у којем су са јужне и северне стране у удубљеним пољима по један уски, вертикално постављени прозор. Углови су маркирани пиластрима који почивају на каменој бази. Улаз у капелу је са западне стране, преко степеништа. Изнад врата надсветло завршава готским сломљеним луком, а заштитник од жељеза изведен је са симболичном представом сунца, „Недреманог ока” те централно постављеним крстом. Опшав око отвора са ломљеним луком је са благом профилацијом, а изнад темена лука је постављен грб породице Сервијски изведен у плитком рељефу. На супротној страни је улаз у крипту полукружног завршетка, фланкиран пиластрима који подржавају над вратима централно постављен ризалит са крстом. Изнад је један окулус. На северној и јужној фасади је по један прозор са „каменим четверолисним цветом” смештеним у самом ломљеном луку. Прозори су са заштитником од жељеза и са благим опшавом. Пронађени уломци разнобојног стакла указују да су на прозорима постојали витражи. Балустрада од камених стубића и шиљастих лукова са мотивом „тролисне детелине” ломљена је на прочеоној и зачеоној фасади. Повезана је са четири угаона стуба који су вишестране основе, декорисани мотивом камене пластике, са капом на врху. У унутрашњости је крстасти свод.

Око капеле је репрезентативна ограда зидана жутом опеком са које су уклоњени делови изведени од кованог жељеза.