СЛАВНИЋ КУЋА

16. новембра 2018.

Зграда у улици Ађанска (Лењинова) бр. 10 била је до 1977. године у власништву потомака Крсте Славнића, односно сестара Војиславе и Александре, рођ. Славнић, а од 8. августа 1978. године зграда је подељена на четири дела у власништву породица: Ћирић (Урош) Лазара, Касаш (Винце) Винцеа и Андрушко (Петер) Кароља, који су и данас власници овог објекта. По казивању старијих житеља Сенте ову зграду је као породичну кућу подигао (једну од првих шарених зграда) тада познати кројач Крста Славнић, који је у периоду од 1905. до 1908. године у локалу бр. 12 у Градској кући имао свој салон-радионицу.

У комплетној литератури и архивској грађи која је до сада била доступна, једино аутор монографије о опусу архитекте Беле Лајте (LAJTA BELA, 1873-1920) наводи да је поред Ватрогасне касарне у Сенти, Лајта пројектовао и једну приватну кућу – Славнић кућу, за коју је аутор ове монографије Ференц Вамош сазнао тек 1966. године. На основу решавања простора и стилских карактеристика овог стамбеног објекта, узимајући као чињеницу да је Лајта пришао другачијем решавању форме и декорације маса и веома очите аналогије са Ватрогасним домом (завршен јуна 1904), Славнићева кућа је подигнута убрзо након Касарне, односно 1904/05. године.

Бела Лајта је припадао групи архитеката који су се формирали под утицајем оца мађарске сецесије, Едена Лехнера и као један од најталентованијих у тој групи, у самом почетку свога рада оријентише се ка истраживању и примени народних форми (градитељских) и мотива које спроводи на својим објектима уз примену свих савремених архитектонских елемената које је донео покрет у уметности на прекретници векова.

Славнићева кућа је пројектована у основи да задовољи потребе два власника-породице. На овом објекту, вероватно по захтеву наручиоца и својој инвенцији, Лајта је пришао извесном одступању од уобичајене симетрије код грађанских кућа, постављајући улазни портал (капију) померену у односну на централну осу зграде, али водећи рачуна о ритму. Улична фасада је тако подељена у два различита тракта, где се једнокрилни и трокрилни прозори смењују у ритмичном низу. Дворишни део објекта је решен логичном симетријом, коју је могао изискивати ентеријер. Данас је сачувана само десна, фином кривом контуром обликована тераса, док је лева била идентична али је измењена застакљеним елементима од опеке и затворена застакљеним површинама. Централни стамбени простор зграде је правоугаоног облика. У основи са дворишног дела он се разуђује овим криволинијским терасама од којих се као два крака лево и десно крило које је било предвиђено за помоћне просторије (десно је сачувано у првобитном стању, док је лево тотално промењено и изгубило првобитну функцију).

Улична, централна фасада решена је као у једном даху, знатно једноставнија него у Ватрогасном дому, а моменат који посебно указује на Лајту је рељефна трака у виду сокла изведена у малетру. Венац који тече по горњем рубу фасаде у основној линији се везује за исте детаље Ватрогасне касарне. Мотив срца се ритмички провлачи венцем, док су пластична срца, по три у низу аплицирана у горњим партијама чеоне фасаде. Облик срца спроводи и у форми подрумских отвора, од којих је сачуван данас само један на уличној фасади и један на дворишном десном крилу, где је тај исти мотив сачуван и на једнокрилним вратима. Врло интересантан преплет двосливних кровова, карактеристичан за Белу Лајту, са карактеристичним олуцима, односно декорацијом која је идентична са истим елементима на Ватрогасном дому и исти је случај са кровним отворима (сви елементи рађени су од лима) са главом петла, и сами димњаци несумњиво указују на Лајтино ауторство и да су извођачи били исти мајстори на оба објекта. Интересантна црта овог објекта је улазни портик у дрвету са лепом игром шарки и рустичном кваком, што несумњиво представља прелазну варијанту портала који ће Лајта доцније спроводити на својим објектима. Од портала се из ходника на низ степеница лево и десно улази у стамбени простор, који је и данас задржао свој првобитни изглед савршено функционалан за оновремену Сенту, са добро решеним простором и осветљењем. Као једини украс јављају се врата једнокрлна и двокрилна и фино обликовани прозорски оквири, који су изнад хоризонталне поделе прозорских отвора испуњени бојеним стаклом, док обриси врата опет директно указују на аутора Ватрогасне касарне, наиме елементе тог објекта.

Као целина ово здање стоји као пример спутане инвенције Беле Лајте, очито изазване захтевом поручиоца, али као пример, односно способност тако талентованог архитекте да спроведе своје авангардне замисли у конецепцији објекта а да задовољи поручиоцу, уносећи елементе које ће даље дубље развити на значајним објектима мађарске архитектуре који су га начинили значајним за развој савремене архитектуре уопште.