СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СВ. НИКОЛЕ

15. новембра 2018.

Према писаним изворима из 1758. године, администратор темишварске епархије Арсеније Радивојевић, наводи да је црква у Тиса Сент Миклошу (сада Остојићево) постојала већ те године, а да је подигнута још раније и да је посвећена св. Николи. Наиме, он наводи да је темишварски епископ Николај Димитријевић 1. новембра 1733. године осветио антиминс за ту цркву. Црква је била саграђена од черпића и „обељена у бело”, без торња и била је прекривена рогозом. Обзиром на трошност грађевинског материјала изгледа да је 1781. године на цркви изведена нека већа оправка, јер је из тог доба сачуван списак Срба приложника у коме је назначено што ће ко дати када се „отпочне црква оправљати”.

Првобитна црква била је лоцирана источно од данашње цркве која је подигнута између 1818. и 1822. године. На њеном месту услед обрушавања због дотрајалости, када се у новој цркви служба обављала већ пар година, дакле 1834. године, утрошено је 19 форинти и 10 крајцера „за ограду старог престола”. Тај спомен-крст на месту олтара старе српске православне цркве у Остојићеву постоји и данас и сведочи о првој српској светињи у месту.

Из црквене архиве сазнајемо да је за градњу нове цркве било потребно осигурати 17.500 форинта од којих је црквена општине већ прикупила 10.000 форинти. Након осигурања целог износа (остали приходи осигурани су давањем готовине на „приплод”, од тестаментираних и других завештења, продаје свећа и др.) црквена општина је добила одобрење за градњу цркве од конзисторија темишварске епархије. Склопљен је уговор са Фридрихом Шверцом, зидаром из Сегедина, о почетку радова. Према уговору Шверц се обавезао да за ту своту набави нужни материјал. Постављању „фундамента” дана 17. октобра 1818. године присуствовао је окружни протопрезвитер Јован Јовановић.

Већи део најпотребнијих послова обављен је већ негде првих дана септембра 1822. године и у њу је пренет иконостас из старе цркве, да послужи до прављења новог. Од тог првог иконостаса до данас су сачуване царске двери, сликарски рад Теодора Илића Чешљара. Освећење цркве обавио је прота Јовановић 4. фебруара 1823. године, а преостали радови на цркви урађени су после освећења.

Црква је у основи једнобродна грађевина са полигоналном апсидом и певницама на истоку, те прочељем на западу изнад којег се уздиже звоник. Када је црквена општина 1847. године прикупила позамашан износ средстава могла је ангажовати тада већ познату браћу Михаила и Лазара Јанића из Арада за дрворезбарске радове на иконостасу, за рамове икона, рад на певницама и др. У времену од 1847. до 1856, што сазнајемо из књига рачуна, браћа Јанић извела су све дрворезбарске радове у цркви. Црквена општина склопила је уговор са Николом Алексићем 18. фебруара 1868. године за осликавање и позлату иконостаса, те осликавање зидова и свода у цркви. Никола Алексић је осликавао цркву око три године, а главни део посла завршио је током 1871. године што потврђује један натпис на средини преградног зида хора. Његов син Душан завршио је после очеве смрти преостали незавршени сликарски посао до краја 1873. године.

Позлаћивање целокупног дрвореза иконостаса извршио је Карл Лиси, позлатар из Кикинде, док је Едвард Фихтнер, сликар из Беча извршио марморизацију столова, још неку дрвенарију и позлатио мањи део освећених предмета.

Резбарија и сликарски рад изведени су у стилу класицизма, а иконе су рађене техником уља на дрвеној подлози.