СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СВ. АРХАНГЕЛА МИХАИЛА

17. новембра 2018.

Према Летопису Српске православне црквене општине у Кањижи, прва црква подигнута је на месту ушћа потока Киреш у Тису, а била је грађена од плетера. Срби су је подигли након доласка у ове крајеве, Великом сеобом под Арсенијем Чарнојевићем 1690. године. На месту старог храма 1773. године започета је градња нове цркве од тврдог материјала, по типском пројекту Бечког двора, а градња је завршена 1775. године. За време револуције 1849. године црква је у потпуности изгорела.

У Календару Српске православне епархије бачке наводи се 1856. као година градње нове цркве, што би према Оливери Јовић-Милановић могао бити датум неке интервенције на објекту, а у црквеном протоколу у Кањижи стоји да је трећи храм по реду, заправо данашњи храм подигнут у центру града, а освећен је већ 1851. године. Међутим, нека декоративна обележја на објекту иду у прилог чињеници да је храм грађен раније, као што су барокно- рокајне линије на западној фасади или облик волута и украса у виду буктиња на западном зиду којим је фланкиран звоник. Црква је грађена у стилу позног барока.

Црква је једнобродна грађевина са петоугаоном апсидом споља и изнутра, те са наглашеним певничким испадима на северној и јужној фасади. Припада типу цркава сомборског узора високог и масивног торња са барокним завршецима, коме је посвећена много већа пажња него осталом делу цркве. Његова основа са западне, прочеоне фасаде се утапа у плитки ризалит.

Конкавна крила којима је фланкиран звоник у свом доњем делу имају спирални украс, а у средишњем делу ризалита је елиптични окулус који даје фасади акценат рококоа. Изнад овог окулуса уздиже се торањ са по једним прозором лучног завршетка са све четири стране, са тракама изведеним у малтеру које следе линију отвора. На прозорима су дрвене жалузине. Корпус звоника завршава профилисаним венцем који се конкавно прекида, а у сваком пољу испод је смештен по један сат. Звоник је покривен капом од бакарног лима.

Зидно платно подељено је плитким лизенама, а сва декоративност своди се на правоугаону пластику изведену у малтеру, у смеђе-жућкастој боји. Западна фасада има плитки, централни ризалит, а изнад двокрилног портала је прозор рокајних линија. На бочним фасадама, као и на апсидалном делу, појављују се прозори сегментног завршетка, као и слепи прозори на апсиди и изнад улаза на јужној фасади.

Профилисани поткровни венац тече дуж целог објекта и носи кров на две воде покривен бибер црепом.

У унутрашњости је данас иконостас скромне резбарије, изведен у комбинацији закаснелих барокно-рокајних биљних форми и појединих класицистичких елемената- канелираних стубова, зупчастих низова. Први иконостас је осликао 1791. године Теодор Илић Чешљар, али је за време револуције 1849. храм изгорео када је уништен и иконостас и многе црквене утвари. Од старог иконостаса су сачуване две престоне иконе и то:
-Богородица са малим Христом, уље на дрвету, вел. 110 x 65 цм
-Исус Христос, уље на дрвету, вел. 110 x 65 cm. На икони се виде трагови оштећења од ватре, као и икона – Арханђео се јавља Исусу Навину, у фронтону средишње аркаде новог иконостаса.

Иконе су сигниране у доњем, десном углу ћирилицом: Т. Илић 1791. година. Оцењујући стилске вредности Чешљаровог сликарства на старокањишком иконостасу, истакнуто је мишљење да „неки делови показују велику сродност са Мокрином”.

Остале иконе на иконостасу је радио Ђорђе – Ђура Пецић 1864. године, након осликавања иконостаса у Мартоношу 1862. године. У старој литератури ове су Пецићеве иконе евидентиране као радови Николе Алексића иако се на појединим налазе теже уочљиви потписи аутора и година израде 1864. На икони Јована Претече у доњем, десном углу ћирилицом је потписано: М. Ге. Пецић, што значи молер или малао Георгије (Ђура) Пецић. Погрешна атрибуција је несумњиво потврда Пецићеве зависности од Алексићевог стилског израза.

Унутрашњост цркве осликана је такође руком Ђуре Пецића 1864. године. Слике су рађене уљаном бојом на кречној подлози, али су 1948. и 1990. године руком непознатог аутора прекривене слојем потпуно новог молераја.

У порти, северозападно од цркве налази се камени крст који је 1871. године подигнут у центру града, на месту званом „свињске пијаце”. Обновљен је 1930. године, а након окупације 1941. године пренет је у порту цркве.