СУВАЧА

18. новембра 2018.

У Кикинди на углу Немањине и Моравске улице налази се сувача, сада једини објекат ове врсте у Војводини. Деветнаестог априла 1889. године Макса Адамов из Кикинде купио је од Паје Адамова из Кикинде за суму од триста форинти, празан плац, површине од 250 хвати и неколико година га искоришћавао као башту. Тачно после десет година и једанаест дана, дакле, 30. априла 1899. године, Макса Адамов продаје овај празан плац тридесеторици својих сељака из суседства, који заједнички на задружној основи приступају подизању суваче на овом месту.

Пошто су подигли зајам до потребних средстава, задругари су отишли у Падеј и тамо купили целокупну грађу и делове једне суваче, чији је власник био трговац кикиндски, отац данашњег проте у Кикинди, Каменка Бранчића.

Величином и размерама своје конструкције ова сувача се не истиче много у свом миљеу. Она чак упадљиво не надвисује ниједну од околних зграда. Тек кад се дође у њену непосредну близину, онда пада у очи њен необичан кров у облику вишестране пирамиде. Кров належе на 14 ниских здепастих стубаца сазиданих од цигала, а на источној страни припојен је један мањи и нижи део четвороугаоне основе, изграђен од набоја. Цела зграда суваче је покривена ситним црепом.

Овај већи купасти део нема посебно име. У њему се налази део механизма суваче, који је за презање коња и њиховом вучом стављао у погон камење за мељаву. Најважнији део тог механизма је један велики дрвени хоризонтално постављени точак- коло – обима 45 m који је са дванаест паоца учвршћен за вертикалну ваљкасту осовину, начињену од једног храстовог балвана. Та осовина се зове попа. Ради ојачања паоци кола су матурагама спојени за горњи део попе. По спољном рубу кола углављено је петстошеснаест комада дрвених зубаца. Помоћу њих се, кад је коло у покрету преноси енергија на вретена потискивањем карви на њима и тако ставља у погон камење за мељаву. Доњи део попе је окован а шиљак окова почива на железном лежишту, учвршћеном у стабилну камену подлогу. То железно лежиште се зове паприца. Горњи део попе је сужен у ваљкасти врат и почива у хоризонтално учвршћеном лежишту између кровних греда. На једној страни тога лежишта је полуга, звана језик, која је на једном свом крају учвршћена за греде са обе стране, тако да се онај њен део врата попе може врло лако подићи нагоре помоћу конопа званог пајван, начињеног од уплетеног предива конопље. Подизањем овог језика ослобађа се врат попе, тако да се овај може заједно са колом накренути на слободну страну, ради увођења и запрезање коња. За запрезање коња служе дрвчаници учвршћени за паоце кола.

Будући да је сувача имала два пара камења, истовремено се могло млети по две врсте житарица, нпр. пшеница и кукуруз. Највећи број употребљених запрега никада није премашио пет пари коња. У таквим случајевима је сувача, дакле, при пуном капацитету рада могла за један сат да самеље око 100 kg житарица. За минимални рад суваче била је потребна запрега од једног пара коња. У таквим случајевима се могло млети само са једним паром камења, а разуме се далеко спорије но што би се то дало урадити рецимо, са два пара коњских запрега.

Под у сувачи је земљани са кружном стазом од опеке, ширине 1,4 m, којом су ишли коњи. Унутар суваче налази се механизам којим се, коњском снагом, ставља у погон камење за млевење. На сувачу се наставља приземни објекат, чији кров излази из крова суваче. Кућа има три просторије од којих је прва млински део суваче у којем су смештена сита, млинско камење и други делови механизма. У ову просторију се улази директно из дворишта. У кући су још две просторије које су служиле као млинарев стан, а до којих се стиже преко улаза у млин.