ФРАЊЕВАЧКИ САМОСТАН

15. новембра 2016.

Суботица, највероватније настаје још у XIII веку за време мађарског краља Беле IV, на трговачком путу који повезује у сировинама богате пределе Ердеља са занатским центрима на падинама источних Алпа. Насеље се формира на тачки где овај пут на једнодневном ходу од сегединске луке прелази преко удолине која са пешчаре канализира воду на југ у Палићко језеро. На најпогоднијем месту се формира прелазница која је успорила караване и приморала их на одмор. Учестали промет је привукао околно становништво, што је дало почетни импулс за формирање насеља. У писаним изворима Суботица се први пут јавља 1391. године.

1407. године се помиње као село, а 1428. већ као градић, да би 1464. поново била забележена као село у власништву породице Хуњади. Краљ Матија Хуњади Суботицу те године дарује ердељској породици Понграц за заслуге у борби против Турака. Великаши задужени за одбрану јужне Мађарске од Османлија, дубоко иза прве одбрамбене линије која је лежала на Сави и Дунаву, подижу ланац мањих утврда седамдесетих година петнаестог века. Подигнуте су куле у Суботици, Сомбору, Колуту и Бартању. Суботичку кулу подигла је породица Понграц, захваљујући каснијим записима тачно знамо да се то десило 1470. године. Приближан изглед касно готске грађевине можемо реконструисати према ведути насеља из 1697. године и скице распореда приземних просторија из прве половине осамнаестог века.

Основа једноспратног објекта је била око 20 х 20 метара, јужни и северни улаз је био ојачан торњевима који су искакали из равни фасаде. Тврђава је грађена од опеке, а ивице су биле ојачане каменим квадерима. Подаци о изгледу кровне конструкције нису сачувани. Цело приземље је било подељено на две велике просторије које су се протезале у правцу север-југ. Између је у средини био ходник који је повезивао излазе. Распоред просторија на спрату, због недостатка извора, нисмо у могућности да реконструишемо. Спирално степениште усечено у зид јужног торња је била једина вертикална комуникација унутар објекта. Она се користила за време опасности, док су у мирном периоду биле дрвене степенице. О положају средњовековних шанчева немамо поузданих извора.

Турци су 1541. године заузели Суботицу и све до протеривања у јесен 1686. држали су у њој сталну посаду. После ослобођења, у Суботицу се насељава католичко словенско становништво са територије данашње Хрватске и Босне, који су до данас задржали име Буњевци, и Срби из Баната, којима су се касније придружили сународници који су се у Великој сеоби населили у Јужној Мађарској. У кулу су се сместили официри у једном делу, а фрањевци у другом делу. Западну просторију у приземљу фратри су претворили у капелу и овде су држали богослужења.

После померања аустријско – турске границе, јужно од Саве и Дунава, насеље као граничарско место губи смисао. Официри су приморани да напусте кулу и она се у целости предаје фрањевцима.

Фрањевци 1730. године, склапају уговор са будимским мајстором Матијом Кајером о преградњи каштела у цркву. Радови почињу у јесен исте године. Према уговору можемо реконстриуисати ток радова: руши се унутрашњи зид између капеле и ходника и тако се проширује брод будуће цркве. Зидови се проширују и ојачавају пиластрима да би могли држати свод. Руши се и северни зид капеле у коме правцу исто долази до проширења у коме је смештено ново светиште. Нови улаз је отворен на јужној страни. Јужни торањ је задржан и кроз њега су исто отворена врата која ће водити у будући самостан. Северни торањ је због оронулости срушен раније. Источна велика приземна просторија нестаје у овој великој преградњи и на њено место само годину дана после завршетка цркве, 1737. године почиње градња самостана. Матија Кајер је умро годину дана пре завршетка градње. Изградњом самостана руководио је сегедински мајстор Захарије Закс.

Данашњи, неоромански изглед црква добија приликом проширивања светишта и доградње торња 1909. године. Пројектант је био будимпештански архитекта Шандор Ајгнер.

Рестаурација зидних слика у трепезарији изведена је 1995. године.