УЧЕШЋЕ ЗАВОДА НА 32. ГОДИШЊЕМ СКУПУ ЕВРОПСКЕ АСОЦИЈАЦИЈЕ АРХЕОЛОГА У АТИНИ

УЧЕШЋЕ ЗАВОДА НА 32. ГОДИШЊЕМ СКУПУ ЕВРОПСКЕ АСОЦИЈАЦИЈЕ АРХЕОЛОГА У АТИНИ

У периоду 26 – 29. августа 2026. године ове године у Атини је одржан 32. годишњи скуп европске асоцијације археолога (ЕАА).

Неда Мирковић-Марић, археолог конзерватор саветник Међуопштинског завода за заштиту споменика културе Суботица и група аутора,  које чине др Мирослав Марић, Балканолошки институт САНУ, мр Лидија Милашиновић, Народни музеј Кикинда, prof. dr Amy Nicodemus, University of Wisconsin La Crosse, USA, prof. dr Barry Molloy, UCD School of Archaeology, Ireland, радом „From Mokrin to Crna Bara: 60 years of International Archaeological Collaborations in Serbia’s North Banat“ представили су резултате вишегодишњих међународних сарадњи, које се од 1969. године, па све до данашњих дана спроводе у северном Банату.

Најранији међународни подухват започео је 1969. године истраживањима на некрополи у Мокрину, чиме су постављени темељи за прекогранична партнерства у проучавању праисторијских заједница.

Надовезујући се на то наслеђе, обновљена сарадња из 2015. године окупила је истраживаче из Међуопштинског завода за заштиту споменика културе Суботица, Народног музеја у Кикинди и Балканолошког института САНУ, заједно са колегама са Универзитетског колеџа у Даблину (UCD), ради истраживања археолошког налазишта Градиште код Иђоша, које датира из периода касног неолита и касног бронзаног доба. Овај пројекат је посебан акценат ставио на питања о првим досељеницима, растућој сложености неолитских насеља и мега-утврђењима из касног бронзаног доба, пружајући нове увиде у друштвену организацију и развој заједница током тих периода великих промена.

Даља сарадња уследила је 2018. године на налазишту Анка Сигет, где су се тимови са Универзитета у Висконсину и Универзитета у Мичигену придружили домаћим археолозима у истраживању вишеслојног насеља из раног бронзаног доба. Истраживање се фокусирало на улогу овог локалитета у оквиру шире регионалне мреже културе Марош, истичући његов значај за разумевање веза између заједница и система размене на простору југоисточне Европе.

У новије време, током 2020. и 2022. године, кроз друге пројекте са Универзитетом у Мичигену и UCD-ом, истраживани су прелазак из касног неолита у рано бакарно доба на локалитету Црна Бара, као и мрежа насеља из бронзаног доба у долини доњег тока реке Тисе.

Заједно, ови пројекти показују како међународна партнерства проширују могућности тумачења, обогаћују методолошке приступе и јачају научне мреже. Интегрисањем различитих академских традиција и стручних знања, сарадња није само продубила сазнања о појединачним локалитетима и налазиштима, већ је допринела и ширим наративима о друштвеним, економским и културним променама у Карпатском басену и на Балкану. Пример северног Баната илуструје како континуирана сарадња – која обухвата различите институције, дисциплине и генерације – наставља да унапређује потенцијал археолошких истраживања и подстиче иновативне погледе на праисторијску прошлост.