ГРОБНИЦА ИШТВАНА ИВАЊИЈА IVÁNYI ISTVÁN (1845-1917)

9. новембар 2016.

Иштван Ивањи (Iványi István) рођен је 17. децембра 1845. године у Лугошу (данашње Румунија). Отац му је био Иштван Ивановски (Ivanovszky István) ременар, немачког порекла који се доселио у градић на обали Мориша из Арада. Мајка му је била Каролина Лист (Liszt Karolina).

Основну школу је завршио на немачком језику. Био је слаб ученик, чак је два пута понављао разред, док је 1857. године успео да упише гимназију. Добростојећа грађанска породица Ивановски почела је да тоне на друштвениј лествици када је 1859. године умрла мајка. Отац је запустио продицу, а Иштван, који је тада похађао средњу школу у Темишвару, једва је склапао крај са крајем. На крају 1862. године морао је да се зареди код пиариста, да би могао да настави школовање. Распоређен је у манастир у Вацу, где је поред немачког језика добро научио латински и мађарски језик. После манастира у Вацу, прво је премештен у Кечкемет, затим у Сегедин, где је матурирао 1866. године. Ту је и први пут почео да ради као наставник. Следеће године одриче се очевог имена и узима име Ивањи, што је звучало више мађарски и римовало са именом свог најбољег пријатеља Арањија. Из Сегедина премештен је у Њитру, на територији данашње Словачке. Освећен је за римокатоличког свештеника 1869. године у Вацу. Следећих година је у Пешти. Ту полаже професорске испите из латинског и немачког језика за више, и грчки за ниже разреде гимназије. У години дипломирања премештен је у Сегедин, па поново у Њитру. Овде је радио у нижим разредима, да би се после две године поново селио, овај пут у Темишвар. На крају школске године већ га је чекала путовница на север у рударско насеље Шелмец у Карпатима. Ивањију је било доста сталног сељакања. Када је сазнао да је у суботичкој гимназији упражњена катедра за класичне језике, у септембру 1875. године, без размишљања је предао молбу на упражњено место. После добијања позитивног одговора од Градског сената 30. септембра 1875. године, иступио је из пиаристичког реда и прешао је у евангелистичку веру. Пет месеци после доласка у град, оженио се кћерком градског сенатора Беле Валија, Маријом. Заједно су купили кућу, а затим како то једној добростојећој грађанској породици доликује и виноград. Суботичко друштво га је прихватило, то се види из чињенице да је примљен у Националну касину, која је била отворена само за одабране грађане и постао је надзорник евангелистичке цркве. Ивањи се трудио да оправда поверење. Почетком осамдесетих година средио је гимназијску библиотеку и саставио је каталог књига. Захваљујући њему библиотека је обогаћивана великим бројем стручних издања. Године 1892. објављује годишњак суботичке библиотеке. Основао је нумизматичку збирку и написао правилник за рад литерарне секције гимназије.

Агитацију за оснивање Градске библиотеке започео је 1880. године. Пројекат добија озбиљнији организациони облик тек пет година касније, да би био остварен у децембру 1894. године. Иза пројекта је стала интелигенција града али лављи део посла одрадио је Ивањи.

Главну улогу је играо 1883. године и у оснивању Друштва историчара Бачбодрошке жупаније. Био је потпредседник и идејни вођа удружења. Озбиљнији проблем са видом јавља му се током 1891. године. Стање му се рапидно погоршавало. Пензионисан је 1895. године, а годину дана касније у педесетој години, потпуно је ослепео.

Поводом четрдесетогодишњице научног рада 1904. године издао је библиографију својих радова. На списку се нашло 183 дела. Каснија истраживања, открила су још седам, тако да је укупан број нарастао на 190. Од скоро двесто научних радова, има 50 у којима се бави педагошком проблематиком, међу којима има и неколико уџбеника који су доживели више издања. После губитка вида 1898. године са бившим колегом, професором Ђерђом Бибо Бигеом (Bibó Bige György), покреће педагошки лист под насловом „Ученички информатор” (Tanulók Közlönye), који је излазио сваке две недеље на дванаест страница. Од листа је сачувано двадесет бројева у будимпештанској библиотеци „Сечењи”.

Ивањи се, пре него што се 1875. године населио у Суботицу, бавио истраживањем историје. Са непуних тридесет година написао је историју свог родног града Лугоша и његове околине, која обухвата период између 1571. и 1658. године. Доласком у Суботицу, наставио је са истраживањем. Када је 1881. године састављена историјска библиографија Бач – бодрошке жупаније, на списку се већ његово име појављује највише пута. Најзначајније дело му је историјска монографија Суботице (Szabadka története), која обувата период од праисторије до краја деветнаестог века. Први том, који се бави политичком историјом града, изашао је из штампе 1886. године, а други том који обрађује друштво, економију и културу шест година касније.

Ивањијева Историја Суботице и дан – данас је једини свеобухватни преглед прошлости града. Још увек се није нашло довољно интелектуалне снаге у граду, да се, ако ништа друго, настави са догађајима двадесетог века. Поред писања историје града, учествовао је у изради монографије жупаније и оне коју је по наруџби жупаније написао Ђула Дудаш 1896. године и оне, коју је покренула Мађарска академија науке под уредништвом Шамуа Боровског, штампана 1909. године. Поред Историје Суботице, најзначајније дело му је Именик бачких насеља (Bács-bodrog vármegye földrajzi és történelmi helynévtára), у којем описује кратку историју и георафски положај свих бачких насеља, која се јављају у историјским изворима. Ово монументално дело има пет томова који су објављивани између 1889. и 1907. године.

Ивањи је 1915. године, уз помоћ сина Лајоша, написао своје мемоаре. Умро је 7. јула 1917. године у Суботици. Сахрањен је на Бајском гробљу.

Надгробни споменик Иштвана Ивањија је једноставне форме, равних кубуса који подсећају на грчки храм. Изведен је од тамносивог гранита и састоји се од базе са два бочно постављена правоугаона стуба и нише са уклесаним текстом. Са стране има два равна стуба, који носе тимпанон на врху. У средишту тимпанона уклесан је крст чији краци се завршавају тролистом. Надгробни споменик је израдила радионица „Марвањипар” (Márványipar) из Суботице.

img_7494