МЛИН СМОЛЕНСКИ

14. новембар 2016.

Зграда троспратног млина на Београдском путу у бр. 120, уз Градску болницу, не представља само значајан елеменат у развоју привредне и индустријске структуре града, већ је играо и веома тужну улогу у недавној прошлости бачке равнице. Први пројекат за млин, уз јужни шанац града израђен је у новембру 1889. године у Будимпешти, за Ладислава Фирста (Fürszt László). У недостатку архивских података не знамо до када је Фирст био власник млина. Први пут се срећемо са именима нових власника, са Габором Смоленским (Szmolenszky Gábor) и Михајлом Муићем (Muity Mihály) 1906. године када траже дозволу за градњу спратног млина. Млин је исте године подигнут, а наредних година добија и нове помоћне зграде. Објекат је познат у граду као „Смоленски млин” и то име задржава и након промене власника. Млин од Смоленског и Муића 1909. године купује Хенрик Биро (Bíró Henrik) из Будимпеште. Највероватније у периоду између 1909. и 1916. године, млин и управна зграда поред њега, добијају надградњу од два, односно једног спрата. У току Првог светског рата, тачније 1916. године, формира се Горњебачко паромлинско деоничарско друштво, у чије оквире улази и „Смоленски млин” и остаје у њему све до 1941. године.Према подацима градског инжењера Косте Петровића из 1925. године, овај млин је највећи у граду, запошљава и до 70 радника и има капацитет од 600 метричких центи на дан.Током Другог светског рата, носи име Млин „Викторија” (Viktória). Према усменим сећањима старијих Суботичана, крајем Другог светског рата, фашисти су јеврејске породице сакупљене у средњебачким насељима Срборану, Кули, Врбасу, Црвенки, Бачкој Тополи и другим местима, овде сконцентрисали и држали их данима, без хране и воде, међу крајње нељудским условима, да би их после пребацили у Бачалмаш и даље у логоре смрти у Пољској и Немачкој.

По казивању, неславну улогу је млин наставио и после завршетка рата; комунисти су исто овде држали своје заробљенике и већину њих одавде одводили касније на стратишта. Млин је један од ретких троспратних објеката, насталих почетком XX века у Суботици, чија фасада са мало декоративних елемената, наглашава нови период у архитектури – модерну. Истовремено, употребљени материјал, фасадна опека и малтер, говоре о чврстој повезаности са већ постојећом градском архитектуром. Другостепена пластика објекта састоји се од поделе фасаде пиластрима од жуте фасадне опеке на приближно симетрична поља у односу на вертикалну осу фасаде, завршним кровним венцем од фасадне опеке и поделом објекта по вертикали на два дела једноставним венцем од опеке у нивоу пода другог спрата. Такође од жуте фасадне опеке израђени су и опшави око портала и сокла објекта која се такође завршава венцем.