РОДНА КУЋА АКСЕНТИЈА МАРОДИЋА (1838-1909)

14. новембра 2016.

У протоколу Српске православне цркве светог Вазнесења Господњег у Суботици, забележено је да се Аксентије Мародић родио 20. фебруара 1838. године, од оца Максима, кројача и мајке Љубице, у кући која и данас постоји у улици Ватрослава Лисинског број 9.

Аксентије Мародић је живео у Суботици, до своје тринаесте године (1851). После завршетка два разреда гимназије у родном граду, отац га шаље у Сенту да изучи сликарски занат код тада чувеног „молера” Петра Пилића, код кога је шегртовао и Новак Радонић. Мародић је код Пилића провео четири године од 1851. до 1855, затим одлази у Карлово (данас Ново Милошево) код Николе Алексића, који је тамо сликао иконостас. Алексић је ученик Арсе Теодоровића, бечки ђак, најистакнутији српски класициста, као сликар икона типичан представник бидермајерског стила. После само годину дана, Мародић се враћа Пилићу у Сенту који се тешко разболео.

Следеће две године од 1856. до 1858. ради у Суботици. Међу најзначајније радове „суботичког периода” спадају портрети брачног пара Манојловић (данас у Градском музеју у Суботици), на којима је очит утицај Петра Пилића.

Године 1858. ради у Старом Бечеју. У потрази за послом тих година се креће на линији Бечеј-Нови Сад-Суботица. Сваки посао прихвата, обнавља старе иконе. Можда је он извео премаз александровачког иконостаса из 1766. године. Тих година се ослобађа утицаја Петра Пилића и пада под утицај Николе Алексића. Још је неразјашњено како се јавља у овом периоду интересовање за ренесансну тематику. Под утицајем италијанских мајстора прави нацрте за две медаље: ,,Сто година од рођења Саве Текелије” и ,,Смрт патријарха Рајачића”. Из овог стваралачког периода потиче и портрет Јована Јовановића 1862. године.

Почетком шездесетих година, на подстицај Новака Радонића, Мародић почиње да прикупља средства за одлазак на студије у Беч, у „Меку” српских сликара. Доктор Богољуб Ђорђевић је прихватио да сакупи донације међу становницима Суботице и Старог Бечеја. У Суботици позив није наишао на очекивани одзив јер им преко „Српског дневника” (1861/98) анонимни дописник из Старог Бечеја шаље оштре прекоре због незаинтересованости. Не зна се која је сума прикупљена. Од града Суботице у молби од 8. фебруара 1862. године, тражи стипендију, али нажалост није остао запис о томе да ли ју је и добио.

У Бечу је уписан у припремни течај у 1861. години, под бројем 806. Када је потрошио све паре, у септембру 1862. године, враћа се у Суботицу.

После повратка 22. септембра 1862. године, поново моли град за помоћ. Град му је доделио стипендију од 100 форинти и то за цело време студија. Студије је завршио 1866. године и тако је постао први акадамски образовани сликар, родом из Суботице. У јануару 1867. године је у Суботици, из тог периода нам је остала једна његова копија Ван Дајка и икона Светог Николе у Православној црквеној општини. Још те године одлази у Беч, затим у Венецију где италијански мајстори остављају на њега неизбрисиви утицај.

Уговор са ковиљским манастиром 1870. године, по ком је требао да за иконостас Цркве светих архангела Гаврила и Михајла изради 52 иконе на платну, први је већи посао у каријери. Рок израде је био шест година, за награду од 10.000 форинти. Аконтација за рад у ковиљском манастиру покрила је трошкове путовања по Италији и Немачкој. У Загребу излаже на првој, правој уметничкој изложби 1874. године. На путовању упознаје бискупа Штросмајера коме поклања једну слику.

Средином седамдесетих година приступа раду на иконостасу у Ковиљу. Постаје члан књижевног одељења Матице српске 1883. године. Те године настају и портрети добротвора те институције.

Настанио се у Ковиљу и ту је основао породицу, купио имање и посвећује се његовом вођењу. Његов последњи уљани рад је из 1893. године.

Године 1903. због школовања сина, продаје имање и сели се у Нови Сад. Ту је изабран за члана Друштва за Српско народно позориште. Пет година касније, календар Матице српске репродукује на насловној страни његов аутопортрет, који му је уједно и последњи рад. Сахрањен је на Новосадском гробљу 20. марта 1909. године.

Од првобитног изгледа куће сачуван је део дворишног зида са прозором. Габарит куће је измењен, са уличне стране уграђена су два већа прозора са шестоделном поделом окана. Само кровиште је покривено црепом. Са дворишне стране линија зида се ломи под углом, те се претпоставља да је угаони део дограђен. Увидом у катастарски премер из 1838. године на овом месту се налазила сувача. Кућа има две просторије са дограђеним делом за кухињу.

Сам објекат нема архитектонске вредности.