МИЛИНОВИЋ КАПЕЛА

14. новембар 2016.

Стефан Милиновић (1745-1811) је потомак сенћанског граничног „vexillarius”-а Неше,који је добио 1. марта 1751. године мађарско племство за себе, за жену Милинку Адамову и за децу Јована, Тодора, Ирену и Јелену. Породични грб је бела застава на црвеном штиту, на врху штита кацига са круном, а на њој црни орао раширених крила. Неша је био из исте породице из које је и Плавша Милиновић, једини официр у војсци Еугеновој против Турака у бици код Сенте 1697, године. Стефан је добио своју компентенцију немешке земље од које је 1790. наследио половину. То стечено имање није било мало. Оно се састојало од 350 јутара земље, са мајуром, виноградом и пола суваче. Осим тога имао је две куће на пијаци са дућанима, од којих је једну завештао православној црквеној општини за оснивање стипендија. На стипендију у првом реду имали су право рођаци, па кумови и други. Стипендије су основане опоруком од 15. јуна 1810. године, а ступиле су у живот 1819. године и биле су једне од најранијих стипендија у граду. У времену од 1819 – 1915. године из средстава задужбине Стефана Милиновића и његових потомака ишколовано је 25 младића и девојака. У свом обимном тестаменту навео је он многобројну родбину којој је појединачно понешто оставио, а највише „љубезној супруги Мари” и синовцу Јовану. Помагао је он и српске православне цркве – суботичку, шандорску (данас Александрово), сенћанску, старокањишку, као и три манастира – Бођане, Ковиљ и Врдник, а у „сврху верске толеранције” помагао је и римокатоличке цркве. У свом тестаменту навео је он помоћ и градском сиротишту, као и помоћ за изградњу српског православног сиротишта до којег нажалост није дошло. Стефан је умро 1811. године и сахрањен је уз цркву. Његов синовац Јован је умро млад и сахрањен је у црквеној порти, а Јованов син Стеван умро је без мушког порода. Стеван је за зетове имао чувене адвокате и народне посланике. Миле Милосављевић био је посланик на угарском и на црквеном сабору у Суботици, и умро је без наследника. Други зет др Ника Максимовић у Сомбору, оставио је за собом сина др Стевана Максимовића, велепоседника и бившег градоначелника Сомбора.

Економски и културни развој града започет седамдесетих година XIX века текао је узлазном линијом до прве деценије XX века и у том времену град је стекао свој изглед којег је до данас углавном очувао. У том времену многе познате и богате породице у граду подижу на гробљима репрезентативне гробнице и капеле као један од доказа своје економске моћи. На Православном гробљу подигнута је 1868. године Радић капела, а 1882. године Остојић капела. Позната српска породица Манојловић почела је са градњом породичне капеле, за коју је пројекат израдио 1914. године инжењер Иштван Ваци. У Историјском архиву у Суботици сачуван је пројекат неовизантијске стилске оријентације. Због избијања рата није дошло до завршетка градње (данас очувана крипта).

Капела Милиновић подигнута је 1898. године и грађена је са стилским карактеристикама еклектике. Лоцирана је на десној страни Православног гробља, у правцу исток-запад, у непосредној близини Остојић капеле. Име пројектанта није познато, али према сличности са подигнутим капелама на Бајском и Сенћанском гробљу, која се огледа у монументалности и архитектонској концепцији, рекло би се да је то дело једног познатијег суботичког архитекте. Грађена је од чврстог материјала, квадратне основе, са централним двокрилним улазом до којег воде четири степеника. Улаз има облик грчког храма, а маркирају га два стуба која се завршавају једноставним капителима флоралне декорације. На капителе належе профилисани архитрав изнад којег је натпис – Породична гробница Стевана Милиновића . Изнад је троугаони тимпанон са декоративним зупчастим низом. Фасада је изведена у жутој, фасадној опеци, док су рубови маркирани каменим блоковима. У поткровном делу на све четири фасаде тече низ конзола, астрагала, зупчасти низ и низ меандара. На плитком кровишту, у централном делу уздиже се осмоугаони тамбур са завршним профилисаним венцем. Тамбур је озидан фасадном жутом опеком са наглашеним угаоним пиластрима. На тамбуру су четири прозора са недовршеним витражима. Тамбур носи куполу са осам режњева прекривених лимом. Са прочеоне стране, централно изнад улаза у тамбуру је постављен породични грб изведен у рељефу. Унутрашњост капеле је обрађена једноставно са марморизирајућим зидовима, а само су у пандатифима осликани ликови еванђелиста – св. Матеја, св. Луке, св. Марка и св. Јована Богослова.

Капела је имала функцију гробнице, а у новије време у њој се одржавају постхумни обреди.