СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СВ. ВАЗНЕСЕЊА ГОСПОДЊЕГ

14. новембар 2016.

Према писаним изворима пре градње данашњег храма, у непосредној близини постојала је мала црква, плавим обојена, са дашчаним кровом прекривена и посвећена „Вазнесењу Господњем”. У једном протоколу из 1744. године стара и нова грађевина забележене су као „малија и велиукија церкве в шанци мјестје Суботицје”.

Црква од трајног материјала подигнута је у времену између 1723/26. године за време епископа бачког Софронија Томашевића. Иако Марко Протић, суботички парох и хроничар, наводи да је „челебџија” био градитељ-мајстор, вероватније ће бити да се реч градитељ односи на дародавца, јер реч „xелеб” означава стадо стоке, па би Никола Челебџија пре могао бити ктитор, иначе трговац који се бавио гајењем и продајом стоке.

Време градње потврђује и запис на старом иконостасу, који је за време велике обнове 1909. године поклоњен мањој цркви, посвећеној св. Димитрију у Александрову. Наиме, забележене су две године и то 1726. која означава годину завршетка градње храма. Друга година 1766. означава прву већу обнову, као и осликавање иконостаса. О сликарској вредности самог иконостаса која ће тек након његовог премештања, а посебно његовог чишћења 1952. године бити и објављена, говори у прилог чињеници да је у време настанка иконостаса, Српска православна црквена општина била веома развијена, са богатим фондом и великим бројем приложника и добротвора. У једном старијем тексту забележено је о томе следеће: „Приметити је још, да је наша црква снебдевена са утварима… како мало која црква у опсегу српске митрополије”. Отуда је сасвим разумљиво што је богата црквена суботичка општина поручила 1766. године репрезентативни иконостас, како изванредни рокајни дуборез, тако и сликарски део чије ће вредности и сам аутор тек касније бити откривени.

Током времена на цркви су вршене многе интервенције, а прва већа је била 1766. године. Године 1804. на цркви су изведени обимни радови, када је црква продужена (око 11,40 m) и проширена (око 1,50 m). Том приликом је над припратом начињен уобичајени хор-галерија, „патосан” даском. Црква је опремљена добровољним прилозима ктитора. Тако је 1804. године Никола Кировић поклонио цркви предикаоницу која је стајала на северном зиду наоса. У порти цркве се налази камени крст којег је о свом трошку дао подигнути Матија пл. Војнић 1832. године.

У великој обнови цркве 1909/10. године, изведено је све према пројектима Михајла Милана Харминца, архитекте из Будимпеште; на објекту су извршене многе измене и доградње. Црква је проширена, старији звоник је порушен, а од старог и новог материјала сазидан је нови звоник са два угаона простора, крстионицом и хранилиштем.

На осам прозора, техником витража, осликани су ликови светитеља и то о трошку појединих Срба, како стоји у црквеном записнику под бројем 104/1910. године. Витраже је радила фирма „Türoler Glassmalerei” из Инсбрука, а бомбардовањем Суботице за време Другог светског рата, добрим делом су уништени.

Православна црква у Суботици, обновљена је и увећана почетком XIX века (поново реновирана на стогодишњицу обнове) и стекла је стилске одлике архитектонско-барокних решења почетка XIX века. Многе измене и доградње учиниле су да храм данас нема своје изворно стилско обележје, осим самог изгледа звоника. По својој архитектонској концепцији и периферној декоративној пластици која је изведена у току велике обнове, данас храм представља карактеристичан пример необарокних цркава. То је једнобродна грађевина са полукружном апсидом, и трансептом на истоку, те припратом и звоником на западу. Прочеони, западни део храма је најрепрезентативније решен са централно постављеним плитким ризалитом и уздигнутим барокним торњем који још више потенцира вертикализам објекта. Улаз је маркиран са два камена стуба која почивају на узвишеном постољу и носе благо заобљен фронтон. Централно је постављен двокрилни дрвени портал са лучним надсветлом. Бочне фасаде су обрађене хоризонталном поделом плитким фугама, а пиластри теку у ритмичком низу и носе капителе са богатом барокном декорацијом у виду волута и акантусовог лишћа сежући до висине поткровног венца. Између су прозори са сегментним луком, а утисак издужености постигнут је натпрозорном рељефном декорацијом. У кровној зони, над трансептом и припратом, са северне и јужне стране су атике са благо наглашеним лучним завршетком, са централно постављеним кругом и геометријском декорацијом. На фасадном платну јављају се дискретни декоративни елементи сецесијских линија, тако често примењиваних на сакралној архитектури из тог времена.

Иконостас је израђен 1910. године, рад је Јоханеса Лукеша, а под надзором Паје Јовановића. Радови су финансирани из прилога Маријете, уд. Александра Манојловића, богате суботичке грађанке која је за израду истога дала 10.000 круна, о чему постоји запис у соклу испод иконе Исуса Христа. Ноту своје сликарске особености мајстор је спровео тонским решењем приказујући иконе у пригушенијем „сфумато” тону. Носач иконостаса и позлаћену резбу су радили мајстори из радионице „Ratai i Benedek” из Пеште.

Богородичин трон је у рокајној резбарији и изведен је 1785. године. Претпоставља се да је рад Аксентија Марковића, а према запису сазнајемо да је ктиторка била Јелисавета, удова Георгија Констатиновића.

На Архијерејском трону је икона Св. Сава српски, уље на платну, изведена у реалистичном стилу, рад Александра Секулића из 1910. године, сликара из Зрењанина. Икону је храму поклонио Стеван Секулић о чему постоји запис у доњем десном углу иконе.