ВОЈНИЋ ПАЛАТА

14. новембар 2016.

Из обимног низа најамних палата са краја XIX и почетка XX века које су се градиле у центру града, издваја се једна, како по неуобичајеној архитектонској композицији тлоцрта, тако и по пластичкој декорацији и колориту фасаде. Навикли смо да у еклектичком шаренилу најчешће срећемо зграде конципиране у стилу италијанске ренесансе или необарока. Понегде се појављује понеки објекат романтике, а највише их се градило у стилу сецесије. Једна једина зграда у језгру града се издваја из ове квалификације. То је најамна палата коју је за Мату Бајшаи Војнића 1893. године пројектовао зидарски мајстор из Будимпеште, Јанош Једличка. Већ сама чињеница да је пројектант овог изузетног остварења зидарски мајстор, а не архитекта, побућује пажњу. Фасада објекта је за ову средину сасвим неуобичејено ураћена у стилу француске ренесансе са елементима цветне готике „gotico fiorito”. У Француској се стил цветне готике утопио у нови стил и дао изузетан конгломерат урвнотежених архитектонских елемената са богатом цветном декорацијом готског карактера. Једличка је овакав стил у потпуности схватио и превео у ове равничарске просторе где се углавном прихватао мирни, пре свега монументални стил талијанске ренесансе који је највише импоновао новим богаташима. Основна концепција главне фасаде је типична неоготика. Приземљем доминирају мирни, масивни лукови аркада. На њих се наслања нешто лакша, али још увек масивна конструкција првог спрата, да би најгорњи део другог спрата био растерећен од тежине, лак и разигран. Централна вертикална оса која наглашава троугаону форму средишњег еркера. У супротности са мирним ритмом приземних аркада и њиховом дискретном декорацијом, отвори првог спрата носе богату декорацију цветне готике. Прозори се смењују у ритму бифоре са једноструким отвором. Оивичени су полустубићима са коринтским капителима, а наглашава их готски лук са завршетком и декорацијом у облику љиљана. Средишњу осу еркера, најистуренији део троугаоног дела, наглашава тордирани стуб који се јавља на оба спратна дела. На првом спрату се јавља само у средишњој вертикали, а на другом фланкира и углове еркера. Тордирани стубови на високој цветној бази се јављају и као декоративни елеменат на угловима фасаде на другом спрату. Отвори другог спрата теку у истом ритму као и на првом. Разлике се огледају само у декорацији. Изостављени су допрозорни стубићи и тимпанонски лук. Декорација тече уз горњи плитки руб прозора са нагласком на француском љиљану у средишту. Зидне површине између прозора овог спрата су украшене правоугаоним квадрима поређаним у виду стуба на којима је цветна орнаментика стилизованог љиљана. Зидни простор изнад прозора је такође декорисан мотивом картуша. Испод кровног покривача је богато декорисан венац на којем поново доминира мотив љиљана смештен у тролисне форме. Да би се нагласила вертикала објекта, над троугаоним еркером се уздиже високи торањ, а мансардни отвори су оивичени тордираним стубићима и троугаоним кровићем, наглашеним у нивоу првог спрата средњом фигуром витеза. И овде преовладава акценат на форми француског љиљана. Кровиште је веома наглашено, двосливно са дужом страном према дворишту.

Основа објекта је у облику затвореног четвороугла. Најлуксузнији стан је смештен према уличном делу објекта и то на првом спрату. Сваки спрат има по четири стана. Два у предњем делу објекта, два у задњем. Интересантна је подела задњег дела приземља где је данас сала биоскопа. Тамо је била смештена штала за шест коња, са одвојеним боксовима, затим колник за кочије и непосредно уз шталу, и стан за коњушара. У задњем делу објекта је било споредно степениште, а већ 1893. године је пројектован лифт. Два лифта један поред другог су задовољавала потребе целе зграде. Као и фасада, унутрашњост просторија је била луксузно опремљена са штуко украсима и раскошним пећима од жолнаи керамике. Занимљив је изглед предњег објекта из дворишног дела. Окружује га ходник на оба спрата и то са крстастим сводом и ниским тосканским стубовима, као у доба барока.

Војнић палата је једна од најскладнијих и најинтересантнијих остварења у низу објеката овог типа који су крајем XIX века незадрживо ницали у дојучерашњој паланачкој варошици.