КАПЕЛА ДУДВАРСКИ

25. октобра 2018.

Најстарије српске породице које су населиле у Аду за време Велике сеобе Срба под Арсенијем Чарнојевићем биле су: Дудварски, Николићи, Марјановићи, Сијачки, Седмакови (седми насељени), Јаковљевићи и други. После потискивања Турака јужно од Саве и Дунава, Потиско-поморишка војна крајина губи свој стратегијски значај. Аустријске су се власти трудиле да српске граничаре што безболније уклопе у феудални систем Монархије. Српским официрима су подарили племићке титуле и феудални посед, док су обични војници добили ситне уступке умањивањем обавеза у оквиру привилегованог крунског диштрикта.

Године 1751. године бивши заставник Никола Дудварски, његова супруга Марта Лукина, деца Петар, Јока и Ана, добили су племићку титулу са грбом. Саопштење о томе објављено је у Бачкој жупанији 1752. године. Никола Дудварски, као некадашњи војник, односно официр Војне границе, добио је посед у Ади. Приликом земаљског пописа племића 1754/55. године, име Николе Дудварског уведено је у именик племићке жупаније Бач. Његов син Александар Дудварски био је поручник у жупанијској устаничкој војсци 1809. године. Захваљујући успешном газдовању Никола Дудварски је временом постао најбогатији спахија свога краја.

Ктитор градње капеле Дудварски на православном гробљу у Ади је Петар Дудварски (Георгијев син) и жена му Пољка, рођена Риђички. Обраћајући се Црквено – школској општини Петар Дудварски, богати велепоседник, моли да му се дозволи да на православном гробљу подигне капелу од тврдог материјала. У „Основном писму” стоји да ктитор преузима све обавезе око градње, украшавања и опреме капеле црквеним утварима. Основан је Капелски одбор од 9 чланова који је надгледао градњу капеле и касније управљао и водио бригу о њеном одржавању. У тачки 2. „Основног писма” ктитор наводи да ће, Српској православној црквено школској општини, чим буде готова капела уплатити 1.000 форинти, а касније ће у „Фонд за одржавање капеле” оставити знатан део ораће земље.

Капела посвећена „Преносу моштију св. оца Николаја” на православном гробљу у Ади подигнута је 1892. године. Грађена је од чврстог материјала са стилским карактеристикама неокласицизма. Капела је једнобродна, подужна, мања, црквена грађевина са полукружном апсидом на истоку и звоником који се подиже са прочеља, на западу.

Зидно платно дуж целог објекта је равно, без декорације. Изнад сокле, која се завршава наглашеном профилацијом, једини декоративни елеменат који се понавља на свим фасадама су пиластри са полукапителима. На прочељу, са централним улазом равног завршетака, са „зупцем” у средини су четири пиластра. У висини полукапитела два средишња повезује равна профилација изнад које у пољу стоји ћирилицом исписано: ЗАДУЖБИНА ПЕТРА И ПОЉКЕ ДУДВАРСКИ. Изнад равно профилисаног поткровног венца са прочеља, два стубића квадратне основе маркирају троугаоно поље у које се утопио део корпуса звоника. У централном делу тог поља, у троугласто оивиченом простору је уписана година градње капеле – 1892. Ивице звоника наглашавају пиластри идентични онима на фасадама објекта, а прозори су са лучним завршетком и жалузинама.

Јужна и северна фасада имају по два лучно засведена прозора, а идентичан прозор јавља се и на апсиди. На јужној фасади је улаз у крипту смештен у ризалит, са завршном валовитом линијом покривен лимом и са жељезним вратима. Непосредно од улаза у крипту у фасадно платно постављен је надгробни споменик Петра и Пољке Дудварски. То је тип плочастог надгобног споменика са две колонете које почивају на повишеном постаменту, а подржавају профилисану архиволту на којој је постављен крст.

Кров је двоводни, покривен бибер црепом, а над апсидом је засведена правилна калота.

У унутрашњости је иконостас, вероватно рад локалног анонимног аутора. Рађен је без резбе, осликан на самом крају XIX века, техником уља на платну.