РАЈХЛ ПАЛАТА „ЛИКОВНИ СУСРЕТ”

14. новембар 2016.

Породична палата коју је Ференц Рајхл пројектовао за свој дом изграђена 1903/1904. године. Уложио је сав свој капитал и стваралачки потенцијал, али је убрзо банкротирао, те је од 1908. године Суд запленио сву његову имовину и изложио на лицитацији. Банка као нови власник објављује у новинама јавну лицитацију, и продају свих предмета у згради, као и објекат. Уместо да ова кућа буде дом музеја, како је то оновремено штампа апеловала на Сенат, кућу је купила Терезија Хартман за свог сина, који је убрзо продао Емилу Шосберегеру. Од 1949. године ту је напокон смештен Суботички музеј. 1968. односно 1970. године зграда је постала Галерија савремене ликовне уметности „Ликовни сусрет” што је и данас.

Лехнеровско познанство са Ђулом Партошем (Partos Gyula) допринело да се Рајхл почетком века потпуно окрене мађарској варијанти сецесије, односно придружи плејади Лехнерових следбеника, и баш на својој палати прекида са свим стегама еклектике и сав свој стваралачки потенцијал уноси у пројекат свога дома-своје животно дело, и оставља нам једно од најмаркантнијих остварења мађарске сецесије на целој територији оновремене Мађарске. Ова мала архитектонска лепотица може се са свим правом мерити са најбољим остварењима Лехнера и његових следбеника широм Мађарске- некадашње Угарске монархије.

Грађевина је правоугаоне основе подужно постављена на улични тракт, а у дворишном делу палата се развија у разуђену основу, разиграних архитектонских маса. Са игром отвора надовезује се композиционо на захуктало, виртуозно изведено раскошно прочеље овог једноспратног објекта. Концепцијски је цело прочеље подређено централном делу са улазним репрезентативним порталом укомпонованом у лођу, по ободу уоквиреној жолнаи керамиком и кованим гвожђем, а обухвата централни део приземља и дела спрата. Са сваке стране лође постављени су дрвени еркери, оперважени декоративним тракама мурано мозаика, карактеристичне декорације спратног дела. Стилизоване на доле окренуте форме срца отвором-мотив који ће уз флоралне детаље неисцрпно примењивати на свим партијама објекта у екстеријеру и ентеријеру, који је такође студиозно разрадио уз обиље декоративних детаља, али са изузетном функционалношћу одаја. Богатсво употребе разноврсног материјала је карактеристично и за ентеријер. Нарочито су значајни по својој моделацији и оригионалношћу мотива, плафонски гипсани ба-рељефи и рељефни фризови у горњим партији зидова, пројектовани за сваку одају посебно. Раскоши здања свакако доприноси и сам материјал у ком је изводио своје стилизоване декоративне мотиве инспирисан мађарским фолклором. Нештедимице је користио керамику ,,Жолнаи”, код витража венецијанско стакло и мурано мозаик и све то у комбинацији са малтером и дрветом уз широки дијапазон колористичке скале. Формирао је складну композицију фасада којој као акценат даје мајсторски изведену (од кованог гвожђа) улазну капију – ограду. Све је у захукталом сецесијском току распоређено по зидном платну и око отвора, који често добијају чудесне извијене форме. Све је то ипак рационалистички уклопљено у изузетну архитектонску конструктивну и декоративну целину од саме базе од ружичастог мермера до разиграног кровишта, прекривеног глеђосаним бибер црепом и крунисано неизбежном атиком, лехнеровског модула.

Фасада дворишног дела је стилски изведена у складу са зачељем палате Рајхл, тако да се визуелно не осећа опречна функција објеката, мада их је ипак дискретно делила ограда од кованог гвожђа као и тераса са држачима за цвеће, а са улице је парк Рајхлове палате био скривен високом оградом са малим дрвеном и великом колском капијом из Енгелсове улице.