ЛЕОВИЋ ПАЛАТА

14. новембра 2016.

Готово истовремено са појавом сецесије у Европи, 1893. године изграђена је и скромна зграда у Суботици за Симеона Леовића, краљевског јавног бележника, према пројекту Едена Лехнера и Ђуле Партоша (Pártos Gyula). Међу првима у Мађарској она је наговестила нови покрет у архитектури „мађарски национални стил” који је постао животно опредељење овог великог мађарског градитеља.

Са Лехнером и Партошем се у Суботици први пут срећемо 1889. године када је јавни бележник затражио да му изграде капелу за успомену на рано преминулу ћерку. Подигнута је на српском гробљу у византијском стилу. Леовић се при изградњи свога дома поново обратио овој двојици архитеката.

На некадашњем мочварном терену, који је изградњом железничке станице постепено постајао најелитнији простор града, започела је крајем XIX века велика изградња.

Основне карактеристике Лехнерове архитектуре већ се јасно оцртавају на овом објекту. Примењивао је равне површи, удвојене прозоре, увео је боје у архитектуру, нове материјале, покренуте волумене и разигране кровове. Истовремено, вешто је остваривао уклапање објеката у окружење.

Насупрот раскошних пропорција и богате декорације околних еклектичких палата, Леовићево здање је својом једноставношћу и истинитошћу донело нове тежње у архитектури. Симетрија и монументалне димензије суседних зграда још су више истакле људске размере и асиметрију Леовићеве палате, која је посебно наглашена ивичном поставком осмоугаоног торња са лантерном. У првобитном пројекту торањ је био нешто нижи. Повишен је за 2,5 m, током изградње, на основу молбе коју је поднела Леовићева супруга, Јелисавета Батић. Остали део грађевине је готово у потпуности изграђен према пројекту.

Нема формалних правила у компоновању фасаде, правила су суштинска, произлазе из организације простора. Торањ са малом ложом у приземљу и удвојеним прозором (бифора) на спрату, надаље трифора у приземљу изнад које се протеже велика тераса, која заузима половину спрата, асиметрчно лоцирана капија, разигране атике, декоративни димњаци и лантерна само су наочиглед неправилно распоређени по фасади. Овако покренуте масе, игра облика, светла и сенке, нису маска, већ игра волумена која прати унутрашњу функцију.

Објекат не привлачи пажњу само разиграним облицима, већ примењеним материјалима, њиховим бојама и постојаношћу. Поготово долази до изражаја лепота природних материјала: опеке и жолнаи црепа. Прочеље је изведено од жуте фасадне опеке са опшавима по ивицама и око прозора од малтера у имитацији камених квадера, док разуђено кровиште покрива жолнаи цреп.

У организацији основе Лехнер није унео посебне новине, нити основе прате квалитете фасаде.

Најрепрезентативнији стан од 5 соба налазио се у приземљу, лево од капије што је јасно читљиво и на фасади. За разлику од линеарних организација простора, које су биле омиљене у XIX веку, овде је спроведена централна организација стана, где се из предсобља отварају остале просторије – господинова соба, салон и женски салон. Салон је најрепрезентативнији и по димензијама највећи простор у стану, има везу са господиновом собом, госпођиним салоном и собом. Купатило је имало директну везу само са госпођиним салоном. Трпезарија је била издвојена у дворишном крилу зграде. Помоћним кружним степеништем силазило се до кухиње, оставе и стана послуге у сутерену. Ово кружно степениште чини један од главних акцената дворишне фасаде. Оно је смештено у посебно издвојени кубус који завршава торњем. Са друге стране сувог улаза се налази мањи стан са три собе, где трпезарија чини средиште куће, из ње се улази у салон оријентисан ка улици, а из салона у спаваћу собу. Економски део са кухињом, оставом и станом послуге издвојен је према дворишном делу. На спрату је слична организација станова као у приземљу, с тим да је у већем стану економски део на истом нивоу, а уместо господинове собе је трпезарија, док се у оквиру госпођине собе налази „алков” за спавање. Слична је организација просторија и у другом мањем стану, где је изостављено купатило. У сутерену се налазио стан кућепазитеља и праоница.

Изградња овог скромног здања у Суботици остала је незапажена, а ипак је прекретницу у градоградњи Суботице донела баш изградња овог објекта, којим је сецесија као нови правац у архитектури закорачио у Суботицу и у њој се задржао све до Првог светског рата.