РИМОКАТОЛИЧКА ЦРКВА – СВ.ТЕРЕЗИЈА АВИЛСКА

14. новембра 2016.

Црквене прилике у Калочкој надбискупији почеле су се сређивати издавањем уредбе о јединственом устројству и вођењу жупа 1738. године. Фрањевци се нису држали тих делова уредбе, које су се косиле са редовничким правилима, зато је надбискуп одлучио да фратрима одузме право вођења жупе и да је преда световном свештенству. Преговори између надбискупа Баћањија (Battyány) и градских власти о изградњи нове жупне цркве почели су у децембру 1763. године и трајали су скоро десет година. Град је тек 1773. године пристао на градњу нове цркве, под условом да надбискуп даје грађу, а град радну снагу и земљиште. Договорено је да ће Суботичани обезбедити приходе свештенства и саградити жупни двор. По договору, убудуће је жупника предлагао град. Богослужење се, уместо у фрањевачкој цркви, вршило у Капели св. Роке, која је за ову прилику проширена даскама за величину једног црквеног брода.

Оргиналне пројекте по узору на пештанску цркву инвалида израдио је Ференц Кауфман, зидарски мајстор из Пеште, али их је на лицу места морао прерадити по наредби Габора Глазера (Glaser), опуномоћеног комесара калочког надбискупа. Камен темељац је постављен 15. октобра 1773. године, на дан свете Терезије Авилске, шпанске кармелићанске редовнице из XVI века, којој је црква посвећена. У извештају је рачун будимског каменорезца Фриђеша Хелда ((Held Frigyes) од кога је наручена скулптура Богородице, висине осам стопа, која ће бити постављена на забату цркве, између два торња. Требало је проћи још десет година да би се у цркви могло одржати прво богослужење. Тачан датум освећења не знамо, највероватније се догодило у октобру 1797. године када је проштење цркве.

Најранији пројекат цркве који нам је доступан, датира из 1789. године. јасно указује да је црква до данас задржала изворни облик, основе, масе и пропорције. Једино накнадно дограђене полукружне бочне апсиде и декоративније обрађене бочне фасаде, одступају од изворног изгледа. Црква је орјентисана у правцу исток-запад. За локацију нове цркве, изабрана је западна ивица плавног простора који је делио насеље на два дела, у делу града где је живело католичко живље, а западно од тада постојећег гробља.

У конструктивним и декоративним елементима архитектуре, у облицима сводова и у пластичној обради фасада и ентеријера, објекат носи карактеристична својства барокног стилског правца. Прочеље са два висока двоспратна торња која му дају монументалност, окренуто је ка тргу на истоку. Вертикалност грађевине наглашена је вишеструко профилисаним пиластрима. Дуж ивица звоника су дуплирани пиластри, у приземљу једноставни, на првом спрату имају јонске капителе испод којих се спушта гирланда, на другом су пиластри са коринтским капителима.

Уређење унутрашњости цркве почиње 1803. године. Бочне олтаре су изградиле породице: Пертић, Лукић, Војнић, Копуновић, Зелићи Антуновић, између 1803/20. године. Главни олтар је подигао град 1804. године. Оргуље је израдио Венцел Червенка (Cservenka Vencel) из Баје 1801. године, а клупе су дело Михала Лацбахера (Latsbacher Mihál), столарског мајстора из Беча. Првобитна звона су постављена 1798. године, али су она временом промењена у већа. Торњеви су првобитно били покривени шиндром, да би после учесталих прокишњавања шиндра била замењена бакарним лимом 1839. године.

У јуну 1879. године јавља се вест у новинама, о појави пукотина на цркви које се протежу од темеља до крова цркве, као и о пукотинама на своду брода. Крајем 1883. године позван је у град европски познати стручњак Геза Циглер (Czigler Győző) из Будимпеште, који препоручује стабилизацију објекта, увлачењем гвоздених затега. У лето 1888. године почиње рестаурација цркве. Стари помоћни објекти су срушени, а уместо њих су бочно уз олтар, према пројектима Титуса Мачковића, изграђене две полукружне просторије, које су статички учврстиле објекат. У две бочне просторије су постављени нови олтари.

Унутрашња рестаурација цркве је почела у јуну 1893. године. Радове је изводио Јохан Клаузен (Jochan Clausen) предузетник, родом из немачких земаља који је студирао у Бечу и Минхену. Пре је радио као дворски сликар ђаковачког бискупа Јосипа Јураја Штросмајера. По уговору, Клаузен је требао да омолује и декорише цркву и да ослика свод са 11 нових фресака, затим да очисти 9 олтарских слика и да обнови олтаре, исто тако је требало да постави 20 дрвених кипова из радионице тиролског мајстора Фердинанда Штуфлесера (Stuflesser) и да их позлати. Његов задатак је био и облагање цркве квадратним гранит плочама из Келхајма (Kehlheim). Клаузен је рестаурирао клупе и израдио све украсе. На крају је био дужан да направи ветробране за десет улазних врата и да постави витраже. Радови су завршени у јесен следеће године. У унутрашњости цркве олтарски део је издигнут, а испод њега се налази крипта. Бочно су полукружне сакристије. Олтарска апсида, ужа од наоса, надовезује се на централни простор, који је удвојеним пиластрима и луцима подељен на четири травеја. Наос је пресведен полуобличастим сводовима, који су подухваћени луковима што се ослањају на пиластре, изграђене на подужним странама брода. У источном делу храма, изнад улаза налази се хор, таласиоидне линије у основи и ослоњен на два масивна стуба.

Сликарство цркве свете Терезије Авилске и сви уметнички предмети у њој на најбољи могући начин представљају врхунац уметничког рада и естетску одредницу сакралног стваралаштва града Суботице и њене околине.

Поред богатих архитектонских елемената коју чине монументалност унутрашњости цркве, свакако велики допринос дају и слике, дубоко резбарена предикаоница у барокно- класичном стилу непознатог аутора, позлаћена пластика капитела, фризова, украсних рамова и раскошна зидна декорација. Значајан акценат простору дају изузетне тиролске скулптуре настале у радионици Фердинанда Штуфлесера. Аутори црквених сликарских дела су: Јозеф Шефт (Schöfft József), Каспер Шлајбнер (Casper Schleibner), Емануел Валх (Emanuel Walch).

Последњи велики рестаураторски и конзерваторски радови извршени су поводом 200 година од освећења камена темељца цркве, када је ентеријер цркве у целости обновљен. Рестаурацију и конзервацију зидних слика и уљаних слика на платну урадили су академски сликари-конзерватори Душан Нонин из Новог Сада и Никола Јандријевић из Београда. Том приликом зидну декорацију обновио је Лајош Киш из Сомбора.