СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СВ. ВАЗНЕСЕЊА ГОСПОДЊЕГ

15. новембра 2018.

Вазнесењска црква у Санаду је подигнута крајем XVIII века као једнобродна грађевина барокних архитектонских обележја. У западном травеју, у функцији припрате, смештена је галерија. Четири бачвасто засведена травеја образују наос. Пространа олтарска апсида обухвата дубоке нише протезиса и ђаконикона. Олтарска преграда и тронови такође су дрворезбарени у класицистичком духу.

У Архиву Војводине у Сремским Карловцима постоји документ из кога се дознаје да је Црквена општина у Санаду, 1820. године поднела молбу да јој се дозволи сликање иконостаса и прилаже уговор, сачињен у три примерка, који је склопљен са молером Алексијем Тодоровићем. На основу тога треба закључити да је иконостас српске цркве у Санаду радио овај до сада непознати аутор. Међутим, стилске аналогије посебно колористички и цртачки приступ, упућују на сликара Милутина Бедричића, мајстора класицистичког опредељења. Стилске одлике сликарског и дрворезбарског рада на иконостасу дозвољавају датирање у овај период.

На иконостасу и троновима има радова који су неуједначени по квалитету. На престоним иконама је светлији колорит, а ни фигуре нису усклађених пропорција.

Икона Богородице на Богородичином трону је педантнији рад. Набори на тканини изведени су са више нијансирања, а у колористичком и цртачком третману има највише сличности с радом Милутина Бедричића у српској цркви у Јабланки.

У ставовима фигура икона у соклу, и обради тканине још има утицаја барокног сликарства. У ставу и изразу Христовог лика видљива је сличност с радовима Арсенија Тодоровића.

Иконе на дверима-Архиђакон Стефан (над северним дверима), Свети Димитрије (над јужним дверима), Благовести (Богородица), приметан је несклад у пропорцијама, сложенијим покретима и положајима. Међутим, сцена ,,Жртва Аврамова” одликује се складнијом композицијом. У другој зони има петнаест икона. Централна и бочне иконе су шире, а између ових је по шест високих и ужих сликаних поља. На свим су приказане композиције, свака се дели на три плана. Први је најчешће раван простор, или две-три хоризонталне траке означавају широко степениште које води до централног дела сликане површине (други план) у коме је сцена. Трећи план, позадину, чине делови архитектуре или пејсаж, и они богатијим и разноврсним облицима боље испуњавају преостале просторе.

Пошто је први план обично раван, сликар је, да би умањио монотонију боје и површине, спустио на тле понеки предмет. У Успењу Богородице доле су мач и кључеви, у Силаску Св. духа, опет мач, у Рођењу Богородице, посуда и тканина, у Рођењу Христовом, скиптар и круна (слична решења има Димитрије Поповић на иконостасу у Новом Кнежевцу).

У боји преовлађују зелена и плава. Црвена је мање употребљавана. Сликар је више пажње поклањао наративности и епизодним детаљима, него колориту.

У трећој зони су иконе са стојећим фигурама апостола, поређане у два реда, а са стране је по један медаљон са фигуром пророка. У средини је Велико Распеће, бочно мало удаљени, иза крста су медаљони на којима су Богородица и Јован Богослов, а испод Распећа је Скидање с крста.

На Архијерејском трону је сцена Христос проповеда у храму. Илустрације многих жанр-мотива су укомпоноване у религиозну сцену. Ову тему је радо користио Арсеније Теодоровић за украшавање и осликавање Архијерејског трона (Баја, Нови Сад, Вршац, Велики Сент Миклош, Куцура и др.)

У цркви се чувају још неки радови који су, због записа на њима или њихових ликовних вредности, скренули пажњу приликом евидентирања споменика 1960. године. На крсту у олтару, на Часној трпези, стоји податак да је дарован 1837. године. На рипидама су сликане главе анђела које су по облику лица сличне радовима Николе Алексића. У канцеларији Црквене општине налазила се икона Богородице са Христом, која би могла бити дело сеоског иконописца, изведена у традицији барокног сликарства.