РОДНА КУЋА НОВАКА РАДОНИЋА

14. новембра 2018.

Кућа је подигнута у првој половини XIX века и лоцирана је у старом делу насеља у непосредној близини српске православне цркве. Постављена је у правцу север-југ и припада развијеном типу панонске куће грађене од набоја, са наглашеним декоративним елементима провинцијског барока. На објекту су током времена вршене многе интервенције, а данашњи изглед је највероватније добила почетком XX века. Шездесетих година на уличној фасади је извршена неадекватна измена чиме је објекат добрим делом девастиран.

Правоугаоне је основе, са уличном фасадом извученом на регулациону линију. Фасадно платно је равно са три прозорска отвора са „Т” поделом окана, а улични забат је само у својој завршној линији задржао свој псеудобарокни изглед. Према улици су оријентисане две просторије од којих је мања заправо део затвореног трема, који је у првој већој адаптацији почетком XX века затворен. Из дворишног улаза се иде у предсобље, те десно у просторију која служи за оставу, док се из централно постављене кухиње иде у предњу и задњу собу. Све просторије су патосане. Кућа има високо ограђено двориште и старински амбар из истог времена. Изворно је била покривена трском, а данас је кровни покривач црвени фалцовани цреп.

У овој кући, на којој су извршене велике измене, рођен је 31. марта 1826. године у сиромашној занатлијској породици, сликар и писац Новак Радонић. У селу Молу је завршио основну школу. Гимназију је почео да учи у Сегедину, али га отац ради стицања сликарског образовања, шаље у Сенту, у радионицу сликара-молера Петра Пилића. Прераставши брзо скромна уметничка знања молера Пилића, Радонић 1850. године прелази у Арад, где ступа у радионицу Николе Алексића, који је тада још припадао кругу наших најпознатијих и најплоднијих портретиста. Након годину дана рада код Алексића, Радонић одлази у Беч где у класи професора Карла Хајнриха Рала од 1851/56. године завршава академију и враћа се у Нови Сад. Године 1858. уштедевши нешто новца остварује своју велику жељу да оде у Италију где га привлаче дела великих мајстора. Обилази Венецију, Фиренцу, Рим и Напуљ. Још док је радио код К.Х. Рала, гледајући његове многобројне монументалне композиције са пуно фигура у покрету, код Радонића се осећа несигурност у властите сликарске способности. Враћајући се из Италије појавиле су се опет старе сумње у сопствене вредности, а некако истовремено рађају се и његови први књижевни радови којима ће се он бавити до краја свог живота. Прве чланке издао је 1878. године под насловом „Молска мудровања”. У то време, по наговору др Јована Суботића ради иконостас за цркву у Србобрану, а 1863. године прима и наруџбу да ослика иконостас у СПЦ у Ади, о чему је објављена белешка у „Даници” у којој се честита Ађанима што су успели да склопе уговор са Радонићем. Иако је истовремено и најтраженији портретиста, његове сумње о сопственим сликарским могућностима толико су изражене да помишља да коначно напусти сликарство.

Његов трећи уговорени посао на осликавању иконостаса Иланџи прихватио је само из материјалних невоља, али након осликаних пет икона препушта даље осликавање Аксентију Мародићу. Умро је 30. маја 1890. године.

У свом сликарском раду прошао је кроз више етапа сликарског развоја, а најбоље се исказао као портретиста. У области црквеног сликарства показао је зависност од црквених шаблона, док је историјско-алегоријским композицијама заузео посебно место у српском ликовном романтизму.

Године 2005. родна кућа Новака Радонића до темеља се срушила.