Након Велике сеобе 1690. године досељени Срби у Сенти подигли су своју прву богомољу западно од данашњег храма, при крају данашњег парка у центру града. Била је изграђена од набоја и плетера, а након градње нове цркве од тврдог материјала, на освећеном месту 1809. године постављен је крст, који је касније премештен у порту цркве. У попису становништва у Сенти из 1767. године наводи се да је Српска православна црква у Сенти грађена „наново и недавно од тврдог материјала, од цигаља и камења, те да је укупно било 374 верника и да је имала два свештеника”. Према записима пароха Тимотија Бранковића, прва црква од „тврдог материјала” грађена је на месту где и данас стоји 1751. година. Иконостас у цркви је осликао 1782. године Јован Исајловић Старији, „живописац из митрополитског Даља”. Црква је јако оштећена у буни 1849. године када је изгорео кров, торањ, унутрашњост и том приликом страдао је и иконостас.
Темељној обнови храма приступило се 1851. године и том приликом су звонику, који је стајао слободан са три стране, припојени бочни простори крстионица и улаз у звоник- степениште. Тиме је високи барокни звоник у потпуности припојен основи цркве чиме је измењен изглед фасаде. Према просторној концепцији, самој основи, те унутрашњим и спољним архитектонским елементима, пропорцијама основних делова храма, црква је грађена по узору на сомборску Георгијевску цркву под чијим утицајем су се градили православни храмови у периоду готово три деценије у овом крају.
Црква је у основи једнобродна, са петоугаоном апсидом споља и изнутра, те са плитким правоугаоним певничким испадима који нарочито у унутрашњој основи благо наглашавају крстообразност храма. Западна фасада је нешто наглашенија, а два пара пиластара потенцирају вертикалну поделу, а томе доприноси и високи барокни звоник који се централно уздиже. Централно је постављен улаз изнад кога је у лунети осликана икона патрона цркве. Зидно платно је дуж целог објекта изведено у духу класицизма, раздељено плитким пиластрима, равно је и без архитектонске пластике, на три стране са узиданим надгробним плочама. Анализом епитафа сазнајемо да се ради о именима знаменитих Срба од којих су неки имали племићке титуле и били су велики ктитори Православне цркве.
Пиластри се понављају и у унутрашњем простору делећи га на три травеја и подржавајући лукове који формирају сферне сводове изнад простора наоса. Оригинална пластика очувала се на завршецима лукова у облику мотива „ламбрекена”.
У унутрашњости је приликом адаптације цркве дозидан хор којег носе две бочно постављене конзоле у виду волута са флоралном рељефном декорацијом.
Од иконостаса, којег је 1782. године осликао Јован Исајловић Старији очуване су само две иконе: Исус Христос, уље на дрвету и Крунисање Богородице, сликано уљем на платну. Према писању Лепосаве Шелмић икона Цар Давид, коју је Јоца Вујић из Сенте, наш познати колекционар уметничких слика и других вредности, добио на поклон од Игњата Брановачког 1908. године, приписује се Јовану Исајловићу Старијем и иконостасу цркве у Сенти, као и јако оштећена икона Апостола Јакова, коју је Вујић касније набавио за своју колекцију.
Приликом радова на рестурацији иконостаса и зидних слика које је изводио Покрајински завод за заштиту споменика културе 1975. године, над централним делом храма, у другом травеју свода откривене су слике које се приписују истом аутору. Откривен живопис обогаћује фонд сликарских дела домаћих мајстора XVIII века, посебно дела Јована Исајловића Старијег, сликара формираног под утицајем Теодора Крачуна, а посебно представља доказ архитектонске аутентичности објекта саграђеног половином XVIII века.
Данашњи иконостас у цркви рађен је након буне. Израда дубореза иконостаса била је поверена 1853. године познатом мајстору Михајлу Јанићу из Арада. Позлату и марморизацију иконостаса, певница, епископског стола, поверено је Александру Темпферу. Иконостас је осликао Павле Симић, академски сликар бечке школе, један од првих представника нашег романтизма, у периоду од 1859-1862. године. Иконостас припада типу развијене вишеспратне олтарске преграде са резбаријом која носи стилске карактеристике класицизма.
Поред иконостаса Симић је радио и иконе на јужним и северним певничким столовима, затим позади њих ламперијама, на Богородичином и Владичанском трону, на балустради хора пет композиција, као и велику уљану слику изнад иконостаса са приказом Св. тројице у централном делу и јеванђелистима у угловима. Вељко Петровић је својевремено писао: „Његове библијске композиције на хору сенћанске цркве иду у најбоље код нас уопште и са апсолутног сликарског гледишта оне су одлични примерци класичне романтике”.
0 comments on “СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СВ. АРХАНГЕЛА МИХАИЛА”