Железничка станица крајем XIX века Хоргош-Камараш припадао је велепоседнику Гези Карасу (Кárász Gézа). После његове смрти је земљиште око уређеног парка и језера испарцелисано. Многе становнике Сегедина, најближег већег града је привукла лепота шуме на Камарашу, те ту граде летњиковце. Крајем XIV века су изграђене виле и неопходни купалишни објекти. Након Првог светског рата, Камараш-купалиште је изгубило своју функцију. Дошло […]
Прочитај више
Железничка станица Хоргош Камараш је спратна зграда правоугаоне основе са приземним тремом-чекаоницом, подужно постављена уз пругу. Зграда железничке станице изграђена је 1887. године, две деценије након проласка првог воза пругом Суботица- Сегедин (1869. године), а упоредо са настанком излетишта Хоргош Камараш, насеља са низом летњиковаца на простору палићких винограда. У обликовању железничке станице се прожимају стилске одлике еклектике и сецесије. […]
Прочитај више
Зграда је једноспратна, импозантног изгледа и складних пропорција. Сви елементи конструкције, како зидане, тако и дрвене, веома су масивни. Примарна конструкција грађена је опеком старог формата, а кровна конструкција и међуспратне конструкције ношене на стубовима су дрвене. Зграда има пет корисних етажа: подрум, високо приземље, први спрат, а под косим двоводним дрвеним кровиштем-прво и друго поткровље. Магазин је настао у […]
Прочитај више
Локалитет се налази у атару села Хоргош, око 300 m северно од железничке пруге Суботица – Хоргош. Заштитним ископавањима откривени су темељи цркве са торњем који је призидан уз западни зид. Темељи храма рађени су у техници трпанца, од ломљеног камена везаног размућеном глином. На већем делу основе сачувана је само набијена глина са ситнијем шљунком и ширини зида (1m). […]
Прочитај више
Црква је саграђена 1822. године. Концепцијом простора, волумена и декоративних елемената, како чисто стилских, тако и оних преузетих из народног стваралаштва, представља спој барокно – класицистичких одлика једне особене варијанте. Мобилијар ентеријера (проповедаоница, хорови, клупе-седала, централно култно место „парадис” оргуље) су изведени у класицистичком стилу. Наос је под таваницом, нема свода. Црква је једнобродна, лоцирана на узвишењу валовитог терена којим […]
Прочитај више
Пачир се од 1409. године јавља у историјским изворима. У турским дефтерима је записанa 1582. године са 16 опорезованих кућа. После протеривања Османлија, на пустару се насељавају српски граничари. Мађарски колонисти реформатске вере из Куншага долазе током 1786. године. Реформати подижу цркву од черпића 1791. године. Цркву проширују са торњем од тврдог материјала 1810. године. Данашња црква је подигнута између […]
Прочитај више
Породица Халас из Пачира дала је саградити капелу на католичком гробљу 1868. године, за своје потребе, а и за потребе католичког народа, како је то забележено на спомен табли на капели: за славу Бога и за духовне потребе католичког народа. То значи да су овде повремено одржаване и мисе. Породица Халас је била једна од најбогатијих фамилија у Пачиру. Они […]
Прочитај више
Римокатоличка црква Узнесење Богородице с позно барокним стилским одликама, грађена је између 1760. и 1770. године. Изграђена је даровањем племићке породице Војнић која је племићки лист и грбовницу добила 1741. године, а 1759. откупљује од породице Зако половину Бајше. Црква је обликована као једнобродна грађевина са споља петостраном, а изнутра полукружном апсидом и санктуаријем који је нижи од наоса. Сакристија […]
Прочитај више
Село Бајша, удаљено неколико километара од Бачке Тополе, било је у XVIII веку у поседу племићких породица Зако и Војнић. Када су племићи из породице Зако саградили дворац на свом поседу, повезали су га кроз дворски врт са новосаграђеном православном црквом св. Димитрија. Црква је подигнута ктиторством Димитрија Зака, а њена градња завршена је 1818. године како стоји уписано изнад […]
Прочитај више
Дворац Зако саградили су чланови племићке породице Зако, која Бајшу добија даровницом од 25. јуна 1751. године од аустријске царице Марије Терезије, и од тада је родоначелник ове породице, Стеван Зако, родом из Далмације, капетан у Старој Кањижи, који као и његови потомци носе придевак „от Бајше”. Само осам година касније 1759. године Зако је продао половину Бајше Луки Војнићу, […]
Прочитај више
